Kada se bira rolo sistem, prvo pitanje je gotovo uvek koliko je otporan na provalu, i to je logično. Ono što se pri tome retko postavi jeste drugo pitanje, dakle šta se nalazi iza tih vrata i kako se taj prostor koristi. Garaža u kojoj se samo parkira automobil, garaža koja je pretvorena u radionicu ili u prostor za boravak, magacin sa robom osetljivom na vlagu i lokal sa izlogom nemaju iste potrebe. Kod jednih je najvažnija otpornost, kod drugih izolacija i tišina, a kod trećih provetravanje i vidljivost. Zbog toga se u ozbiljnom izboru prvo definiše namena prostora, pa se tek onda bira tip lamele, način zaptivanja i eventualna ventilacija, jer se najveći broj kasnijih pritužbi ne odnosi na sigurnost nego upravo na vlagu, na promaju i na buku.
U praksi se sreću tri velike grupe. Prve su pune ekstrudirane aluminijumske lamele, dakle profili izvučeni iz jednog komada materijala, koji imaju najveću krutost i najveću otpornost na udar, i one su izbor tamo gde je sigurnost prioritet, dakle kod lokala, magacina i objekata na pristupačnim lokacijama. Druge su izolovane lamele, dakle profili napravljeni od dva tanka lima između kojih se nalazi ispuna od tvrde pene, i one daju bitno bolju toplotnu i zvučnu izolaciju, ali su po prirodi lakše i manje otporne na jak mehanički udar. Treće su perforirane i rešetkaste lamele, dakle sistemi sa otvorima ili sa mrežastom strukturom, koji propuštaju vazduh i svetlost i omogućavaju vidljivost izloga, uz zaštitu od ulaska. Uz aluminijum postoji i čelik, koji se koristi tamo gde se traži maksimalna otpornost i veliki rasponi. Odluka se donosi kombinovano, jer se u praksi često biraju pune lamele u donjoj zoni i perforirane u gornjoj.
Izolovane lamele nisu automatski bolji izbor i vredi razumeti kada se isplate. Imaju smisla kod garaža koje su u sklopu grejanog objekta, dakle kada se iznad ili pored garaže nalazi stambeni prostor, jer se time smanjuje odlazak toplote i smanjuje se hladnoća koja se prenosi na susedne prostorije. Imaju smisla i kod prostora koji se koristi za rad i boravak, kod magacina u kojima se roba ne sme izlagati velikim temperaturnim razlikama i kod objekata u kojima je bitno smanjenje buke iz ulice. Nemaju posebnog smisla kod samostojećih i nezagrejanih garaža koje su otvorene ka spolja i koje se ionako provetravaju, kod objekata gde je prioritet otpornost na udar i kod prostora u kojima je potrebna ventilacija. Zbog toga se odluka ne donosi po pravilu da je izolovano uvek bolje nego prema tome kako se prostor koristi zimi i leti.
Kod izolacije postoji zabluda da je dovoljno izabrati izolovanu zavesu. U stvarnosti se kod rolo sistema toplota i vazduh gube na četiri mesta, dakle kroz samu zavesu, kroz procepe u vođicama, kroz spoj donje lajsne i poda i kroz kutiju u kojoj se nalazi navoj. Od ta četiri mesta, kutija je često najveći gubitak, jer je to prostor koji komunicira i sa spoljašnjom sredinom i sa unutrašnjošću, pa se kod zahtevnijih izvedbi ona posebno izoluje. Vođice se rešavaju četkicama i gumenim zaptivkama koje naležu na lamele, čime se sprečava strujanje vazduha i ulazak prašine. Donja lajsna dobija elastičnu gumu koja se prilagođava neravninama poda. Kada se sva četiri mesta reše, razlika se oseti odmah, a kada se reši samo zavesa, korisnik s pravom kaže da nije primetio poboljšanje.
Ovo je pojava koju vlasnici najčešće pripišu lošim vratima, a uzrok je gotovo uvek u nečemu drugom. U garažu se svakodnevno unosi velika količina vlage, dakle automobil koji uđe posle kiše ili snega nosi na sebi i ispod sebe više litara vode, a zimi i so sa puta, pa ta voda ispari u zatvorenom prostoru. Ako prostor nema način da se provetri, vlažan vazduh se zadržava i kondenzuje se na najhladnijim površinama, dakle na metalu, na zidovima i na samoj zavesi vrata. Posledice su vidljive kroz nekoliko meseci, dakle rđa na alatu i na policama, buđ na zidovima i u uglovima, neprijatan miris i ubrzana korozija donjeg dela vozila. Zbog toga se kod garaža koje se koriste svakodnevno provetravanje planira, i to ne kao povremeno otvaranje vrata nego kao stalna ventilacija, o čemu govori naredni pasus.
Provetravanje se kod rolo sistema rešava na nekoliko načina i svi zadržavaju sigurnost. Prvi je ugradnja perforiranih lamela u gornjoj zoni zavese, dakle nekoliko redova sa otvorima, čime se dobija stalan protok vazduha, a donja zona ostaje puna i otporna. Drugi je ugradnja ventilacionih rešetki u zid ili u samu kutiju, sa mrežicom protiv insekata i glodara. Treći je izvođenje ukrštene ventilacije, dakle jedan otvor nisko i jedan visoko na suprotnoj strani, jer se time dobija prirodno strujanje. Četvrti je, kod zahtevnijih objekata, ugradnja ventilatora sa senzorom vlažnosti, koji se uključuje kada vlažnost pređe zadatu vrednost. Ono što se ne preporučuje jeste zatvaranje svih otvora radi toplote, dakle stvaranje potpuno zaptivenog prostora u koji svakodnevno ulazi mokro vozilo, jer se time garantovano dobija kondenzacija.
Kod donjeg naleganja postoje dva česta problema. Prvi je neravan pod, dakle prag koji je viši sa jedne strane, pa donja lajsna ne naleže po celoj dužini i ostaje procep kroz koji ulaze vazduh, voda, prašina i sitne životinje. Rešenje je elastična guma odgovarajuće visine i, kod izraženih razlika, korekcija samog praga. Drugi je pad terena ka vratima, dakle situacija u kojoj kišnica sa prilaza ide prema garaži, i to nijedna guma ne rešava, nego se izvodi linijski odvod ili kanaleta ispred vrata sa odgovarajućim padom. Ovo je detalj koji se planira pre nego što se izliju prilaz i pod, jer se posle rešava razbijanjem betona. Isto važi i za garaže koje su ukopane, gde se voda skuplja pred vratima, pa se pored kanalete predviđa i pumpa za ispumpavanje.
Buku kod rolo sistema stvaraju tri stvari. Prva je kretanje lamela kroz vođice, dakle metal koji klizi po metalu, i to se rešava četkicama i pravilnim zazorima, jer previše širok razmak stvara i buku i lupanje. Druga je navoj, dakle sam sklop osovine, ležajeva i motora, čije vibracije se prenose na zid ako je nosač postavljen kruto, pa se koriste odgovarajući nosači i, po potrebi, elastični elementi koji prekidaju prenos vibracija. Treća je naglo pokretanje i zaustavljanje, jer se pri tome cela zavesa trzne, a to se rešava upravljačkim jedinicama koje imaju meko pokretanje i meko zaustavljanje. Kod stambenih zgrada i kod garaža ispod stanova ovo je izuzetno važno, jer se vrata koriste i u ranim jutarnjim satima, pa se buka prenosi kroz konstrukciju. Uz to, redovno podmazivanje i čišćenje vođica smanjuju buku više nego što korisnici očekuju.
Materijal se bira i prema tome gde se objekat nalazi. Aluminijum se prirodno zaštiti tankim oksidnim slojem i vrlo dobro podnosi vlagu, pa je logičan izbor kod objekata izloženih kiši i kod prostora sa povišenom vlagom. Čelik ima veću mehaničku otpornost, ali traži kvalitetnu zaštitu, dakle plastifikaciju ili odgovarajući premaz, a svako oštećenje tog sloja postaje početna tačka korozije. Kod objekata uz prometne saobraćajnice se na površini taloži masna prašina koja zadržava vlagu, pa se čišćenje planira češće. Kod objekata u industrijskim zonama i uz posipanje soli zimi se posebno pazi na donju zonu vrata i na vođice, jer se tu zadržavaju voda i so. Zbog toga se, bez obzira na materijal, jednom do dva puta godišnje radi pranje zavese i vođica blagim sredstvom, uz ispiranje i sušenje, i to je najjeftinija mera za produženje veka celog sistema.
U praksi se najbolji rezultat najčešće dobija kombinacijom, a ne jednim tipom lamele. Kod lokala se često izvodi puna donja zona radi otpornosti i perforirana gornja radi vidljivosti izloga i provetravanja, čime se izlog i dalje vidi sa ulice, a roba je zaštićena. Kod garaža koje su deo grejanog objekta se biraju izolovane lamele uz dobru zaptivku, ali se predviđa i mala ventilaciona rešetka, jer se time rešavaju i toplota i vlaga. Kod magacina se biraju čelične lamele sa punim profilom i sa pojačanim vođicama, uz ventilaciju kroz zid. Kod prostora u kojima je bitna tišina se uz izolovane lamele bira i pogon sa mekim startom. Sve to znači da se rešenje pravi po objektu, a ne po katalogu, i to je i najveća razlika između vrata koja se poruče po dimenziji i vrata koja se projektuju.
Da bi ponuda bila tačna iz prvog puta, korisno je uz dimenzije navesti i nekoliko informacija o samom objektu. Prvo, čemu prostor služi i da li se u njemu boravi ili radi. Drugo, da li je prostor grejan i da li se nalazi ispod ili pored grejanih prostorija. Treće, da li postoji problem sa vlagom i da li je bilo pojave kondenzacije i buđi. Četvrto, koliko je prostor izložen, dakle da li se nalazi uz ulicu, uz prometnu saobraćajnicu ili u dvorištu. Peto, koliko puta dnevno se vrata koriste i da li se koriste noću. Šesto, kakav je pod i da li postoji pad ka vratima. Sedmo, da li je potrebna vidljivost, dakle da li je reč o izlogu. Kada se ti podaci znaju, izbor lamele, zaptivki, ventilacije i pogona postaje jednostavan, a korisnik dobija sistem koji ne rešava samo pitanje sigurnosti nego i sve ono zbog čega se ljudi kasnije javljaju servisu.