Kada se pogledaju sa ulice, dvoja rolo vrata iste boje i iste veličine izgledaju kao isti proizvod. Razlika se, međutim, ne vidi spolja nego se otkriva tek u trenutku kada neko pokuša da ih otvori na silu. Otpornost na provalu nije osobina koju daje sam izgled zavese nego zbir nekoliko elemenata, dakle vrste lamele, načina zaključavanja, dubine i čvrstine vođica, kvaliteta ankera i tipa pogona. Kupci najčešće biraju po ceni i po boji, a zatim se iznenade kada saznaju da su njihova vrata podignuta za manje od minuta. Ovaj tekst prolazi kroz sve načine na koje se rolo vrata napadaju i objašnjava koji element sprečava koji od tih napada, kako bi izbor bio zasnovan na znanju, a ne na utisku.
Provalnici ne razmišljaju o vratima kao o proizvodu nego kao o prepreci koju treba savladati što tiše i što brže, po pravilu u roku od nekoliko minuta. Zbog toga se najveći broj pokušaja svodi na tri pristupa, dakle na podizanje zavese odozgo nagore, na izvlačenje lamela bočno iz vođica i na napad na samu bravu ili na donju lajsnu. Kod klasičnih izvedbi bez posebne zaštite, zavesa se može podići pukim povlačenjem naviše ili pomoću jednostavne poluge, jer je motor ili opruga u tom trenutku jedino što se opire. Bočno izvlačenje se koristi kod vođica plitkog profila, gde se ivica lamele može savijanjem izvaditi iz kanala. Treći pristup je najgrublji i najbučniji, pa se koristi tamo gde napadač zna da ga niko ne čuje. Iz ova tri scenarija proizlaze i sve mere koje se u nastavku objašnjavaju.
Ako se izdvoji jedan element koji najviše doprinosi otpornosti, to je zaštita od podizanja. Reč je o mehanizmu koji, kada su vrata zatvorena, sprečava da se zavesa pomeri naviše, dakle blokira vezu između zavese i navojne cevi ili mehanički zaključava lamele u zatvorenom položaju. Bez tog elementa, zavesa se u praksi može podići rukom kod lakših sistema i uz pomoć poluge kod težih. Kod motorizovanih vrata deo te uloge preuzima i motor sa kočnicom, dakle sa mehanizmom koji drži zavesu u zadatom položaju i pruža otpor pri pokušaju podizanja, a kod zahtevnijih izvedbi se tome dodaju i posebni protivpodizni elementi ugrađeni u samu zavesu. Za kupca je najkorisnije da zna da se ovo pitanje postavlja izričito, dakle da li i kako je rešena zaštita od podizanja, jer se to ne vidi na gotovom proizvodu.
Vođice su elementi koji drže bočne ivice zavese i njihova uloga u bezbednosti je znatno veća nego što se pretpostavlja. Ključni parametar je dubina, dakle koliko duboko ivica lamele ulazi u kanal vođice, jer se time određuje koliko se lamela mora saviti da bi iskočila. Kod plitkih i tankih vođica taj otpor je mali, dok se kod dubljih i ojačanih profila bočno izvlačenje praktično ne može izvesti bez alata i bez velike buke. Drugi parametar je način pričvršćenja vođice za zid, dakle broj, raspored i tip ankera, jer se čitava sila pri napadu prenosi upravo tu. Treći je materijal i debljina zida vođice. Zbog toga se kod objekata sa povećanim rizikom biraju pojačane vođice sa većom dubinom, sa gušćim rasporedom pričvršćenja i sa kvalitetnim ankerima prilagođenim podlozi.
Zavesa je površina koja se prva napada i tu postoje jasne razlike. Lamele izrađene savijanjem tankog lima sa ispunom od pene su lakše i imaju bolju izolaciju, ali su znatno mekše, pa se lakše deformišu pri udaru i pri savijanju. Pune ekstrudirane aluminijumske lamele su izrađene iz jednog komada materijala i imaju znatno veću krutost, pa se teško savijaju i vrlo dobro odolevaju pokušaju bočnog izvlačenja. Čelične lamele daju najveću mehaničku otpornost i koriste se tamo gde je rizik najveći i gde su rasponi veliki. Kod izbora se gleda i donja lajsna, dakle završni profil zavese, jer je to mesto na koje se najčešće postavlja poluga, pa se kod bezbednosnih izvedbi ona radi ojačana i sa ugrađenim mehanizmom zaključavanja. Za lokale sa robom veće vrednosti se često kombinuje, dakle pune lamele u donjoj zoni i lakše ili perforirane u gornjoj.
Kod ručnih izvedbi zaključavanje je obavezno i ono se izvodi na nekoliko načina. Najjednostavnije je centralno zaključavanje bravom u donjoj lajsni, koje je praktično, ali se sva sila koncentriše na jednu tačku. Znatno bolje rešenje su bočni klinovi ili zasuni koji ulaze u vođice sa obe strane, čime se zavesa fiksira na dva mesta i onemogućava naginjanje. Kod zahtevnijih objekata se kombinuje, dakle koriste se i brava i bočno zaključavanje. Kod sistema sa cilindar bravom bira se cilindar sa zaštitom od bušenja, čupanja i lomljenja, jer je jeftin cilindar najslabija karika celog sistema, bez obzira na to koliko su ostali elementi kvalitetni. Kod motorizovanih vrata se, pored samog motora, po pravilu predviđa i mehaničko zaključavanje za period dužeg odsustva.
Kutija u kojoj se zavesa namotava je element koji se retko pominje u kontekstu bezbednosti, a ume da bude slaba tačka. Kod izvedbi u kojima je kutija montirana spolja i izrađena od tankog lima, ona se može otvoriti ili deformisati, čime se dolazi do same zavese i do mehanizma. Zbog toga se kod bezbednosnih izvedbi bira kutija odgovarajuće debljine, po mogućstvu ugrađena u zid ili u nišu, sa revizijom koja se otvara sa unutrašnje strane objekta, a ne spolja. Isto tako je važan i položaj vrata u odnosu na otvor, dakle ugradnja unutar otvora ili sa preklopom, jer se time menja koliko je zavesa dostupna spolja. Sve to su odluke koje se donose pri projektovanju i merenju, a ne pri montaži, i upravo se zbog toga izlazak na teren i razgovor o nameni objekta isplate.
Nema smisla svakom objektu nuditi isto rešenje, jer se rizik razlikuje. Kod stanova u prizemlju i kod kuća sa dvorištem koje se ne vidi sa ulice, rizik je viši, pa se biraju pune lamele, pojačane vođice i obavezna zaštita od podizanja. Kod lokala sa robom veće vrednosti, dakle kod nakita, elektronike i telefonije, ide se na najviši nivo, dakle čelične lamele, više tačaka zaključavanja i kombinacija sa alarmom i video nadzorom. Kod magacina i objekata bez stalnog prisustva ljudi vreme reakcije je duže, pa se traži otpornost koja napadaču oduzima što više vremena. Kod objekata u prometnim ulicama i pod nadzorom, gde je verovatnoća da će neko čuti i videti veća, mogu se birati blaža rešenja. Zbog toga se pri traženju ponude uvek opisuje i objekat i njegovo okruženje, a ne samo dimenzija otvora.
Nijedna mehanička zaštita ne postoji da bi bila neprobojna nego da bi napad učinila sporim, bučnim i nesigurnim, a upravo to je ono što napadača odvraća. Zbog toga se najbolji rezultat postiže kombinacijom. Rolo vrata oduzimaju vreme i stvaraju buku, alarm skraćuje vreme reakcije, a video nadzor daje dokaz i sam po sebi deluje odvraćajuće. Uz to se koriste i vrlo jednostavne mere koje se često potcene, dakle osvetljenje prilaza, senzori pokreta, uredno održavanje objekta i izbegavanje toga da se spolja vidi da nikoga nema danima. Kod alarma se na rolo vrata mogu postaviti i odgovarajući senzori, dakle magnetni kontakt koji javlja otvaranje i vibracioni senzor koji reaguje na udar, i to se planira zajedno sa ugradnjom, jer se kablovi tada lako povlače.
Kod poslovnih objekata i kod objekata sa vrednijim sadržajem, mehanička zaštita nije samo praktično pitanje nego često i uslov polise. Uslovi osiguranja mogu propisivati koji nivo zaštite otvora se traži, kako bi šteta od provale bila priznata u punom iznosu, pa se pre ugradnje vredi konsultovati sa svojim osiguravačem i tražiti tačan zahtev. Uz to se preporučuje da se posle ugradnje sačuvaju dokumentacija o ugrađenom sistemu, računi i fotografije, jer se u slučaju štete traži dokaz o tome šta je bilo ugrađeno. Ovo je detalj koji se najčešće ne pominje pri kupovini, a u realnoj situaciji odlučuje o iznosu koji će biti isplaćen. Zbog toga se kod poslovnih objekata izbor rešenja pravi zajedno sa zahtevima iz polise, a ne nezavisno od njih.
Postoji nekoliko postupaka koji se u praksi ponavljaju i koji obesmišljavaju ceo sistem. Prvi je ostavljanje daljinskog upravljača u vozilu parkiranom ispred objekta, jer se time zaštita svodi na razbijanje stakla automobila. Drugi je izostanak brisanja koda posle izgubljenog daljinskog, jer taj upravljač i dalje otvara vrata. Treći je ostavljanje ključa od mehaničke brave na predvidljivom mestu. Četvrti je nekorišćenje mehaničkog zaključavanja u periodu dužeg odsustva, dakle oslanjanje samo na motor. Peti je zapušten sistem, dakle vrata koja zapinju i koja se zbog toga ostavljaju delimično spuštena. Šesti je otvoreno pokazivanje da objekta nema danima, dakle nakupljena pošta i vrata koja se ne pomeraju nedeljama. Sve navedeno se rešava navikama, a ne novcem.
Ako već imate rolo vrata, provera je jednostavna i može se uraditi za nekoliko minuta. Prvo, uhvatite donju lajsnu i pokušajte da podignete zatvorenu zavesu, dakle ako se ona pomera naviše, zaštita od podizanja ne postoji ili ne radi. Drugo, pogledajte koliko duboko lamela ulazi u vođicu i da li se ivica lako izvlači pritiskom. Treće, proverite da li se vođice klate i da li su ankeri labavi. Četvrto, pogledajte stanje kutije, naročito ako je montirana spolja. Peto, proverite bravu, dakle da li cilindar štrči izvan štita i da li se ključ okreće bez otpora. Ako se javi bilo koji od ovih znakova, rešenje najčešće ne mora biti kompletna zamena, jer se veliki broj tih elemenata može naknadno ugraditi ili ojačati, i o tome govori sledeći tekst.
Da bi ponuda bila uporediva, korisno je postaviti nekoliko pitanja. Koja lamela se ugrađuje, dakle da li je puna ekstrudirana, čelična ili sa penastom ispunom. Kako je rešena zaštita od podizanja i da li je uključena u ponudu. Kakve su vođice, dakle koja debljina i koliko duboko ulazi lamela. Kako se vrata zaključavaju i na koliko tačaka. Kakva je kutija i gde je revizija. Kakvi se ankeri koriste i za koju podlogu. Da li se predviđa priprema za alarm i za video nadzor. I kakva je garancija i kakav servis. Kada na sva ta pitanja postoje jasni odgovori, razlika u ceni između dve ponude prestaje da bude nejasna, jer se tačno vidi šta se dobija, a to je i jedini ispravan način da se bira zaštita objekta.