Vrlo često se rolo vrata poručuju kao mehanički proizvod, dakle po dimenziji i po materijalu, a pitanje motora i upravljanja ostavlja se za kraj, u nadi da će se to lako dodati. U praksi je to izvor najvećeg broja kompromisa, jer izbor motora zavisi od mase zavese, od visine, od broja ciklusa dnevno i od raspoloživog prostora u kutiji, a sve to se određuje u fazi projektovanja vrata. Isto važi i za upravljanje, jer se kablovi za zidni prekidač, za fotoćelije i za napajanje planiraju pre nego što se zid zatvori i pre nego što se postavi fasada. Kada se to ostavi za posle, kablovi se vode po zidu, prekidač se postavlja tamo gde je bilo najlakše, a ne tamo gde treba, i sistem od početka radi u kompromisu. Zbog toga se automatika posmatra kao deo vrata, a ne kao dodatak koji se bira po ceni.
U rolo sistemima se u praksi koriste dve velike grupe pogona. Prva su cevni motori, dakle motori koji se ugrađuju unutar navojne cevi na koju se namotava zavesa, i oni su danas standard za većinu stambenih i manjih poslovnih vrata, jer su tihi, ne zauzimaju dodatni prostor i estetski su potpuno skriveni. Druga su bočni ili osovinski motori, dakle motori koji se montiraju sa strane osovine i prenose pogon lancem ili direktno, i oni se koriste kod velikih i teških vrata, kod industrijskih objekata, kod garaža sa velikim brojem ciklusa i tamo gde se traži veća snaga i lakši servis. Kod bočnih motora je prednost i to što se lakše dodaju rešenja poput ručne deblokade sa lancem i spoljnog otključavanja. Odluka se donosi na osnovu mase i visine zavese i predviđenog broja otvaranja dnevno, jer motor koji je na granici svog kapaciteta radi kraće od predviđenog veka.
Dva podatka odlučuju o tome da li će pogon trajati godinama ili će se menjati posle dve sezone. Prvi je obrtni moment, dakle sila kojom motor može da podigne zavesu, i on se izražava u njutn metrima, a bira se sa rezervom u odnosu na izračunatu masu. Drugi je predviđeni režim rada, jer se motori razlikuju po tome koliko uzastopnih ciklusa mogu da izvedu pre nego što im se aktivira termička zaštita. Kod porodične garaže sa nekoliko otvaranja dnevno to praktično nikada nije problem, dok kod servisa, magacina, perionica i zajedničkih garaža sa desetinama ulazaka dnevno motor mora biti predviđen za intenzivan rad, a u suprotnom se javlja pojava koju korisnici opisuju kao vrata koja ponekad neće da rade, dakle motor se zaustavi zbog pregrevanja i proradi tek posle pauze. Zbog toga se pri poručivanju uvek kaže koliko će se vrata koristiti, jer taj podatak menja izbor.
Kod svakog motorizovanog sistema mora postojati način da se vrata otvore i kada nema struje, i to je zahtev koji nema izuzetaka. Kod cevnih motora se to najčešće rešava sistemom sa uškom i kukom ili sajlom, dakle mehanizmom koji se povuče i time odvaja pogon, pa se zavesa podiže rukom, a kod bočnih motora se koristi lančana deblokada. Kod objekata koji nemaju drugi ulaz, dakle kod samostojećih garaža i kod lokala bez zadnjih vrata, dodatno se ugrađuje spoljno otključavanje sa ključem, tako da se sistem može deblokirati i sa spoljne strane. Ovo je detalj koji se u trenutku kupovine često izostavi zbog cene, a u prvom nestanku struje se pokaže kao najvažnija stavka celog sistema. Zbog toga se pri primopredaji obavezno traži da izvođač pokaže kako se deblokada koristi i gde se nalazi ključ.
Danas postoji nekoliko načina da se vrata pokrenu i svaki ima svoje mesto. Zidni prekidač je najjednostavniji i najpouzdaniji, a kod pojedinih izvedbi radi po principu stalnog pritiska, dakle vrata se kreću samo dok se taster drži, i to je varijanta koja se koristi tamo gde nema drugih bezbednosnih elemenata, jer korisnik u tom slučaju gleda vrata dok se kreću. Daljinski upravljač je najtraženiji kod garaža, jer omogućava otvaranje iz vozila, a savremeni upravljači koriste promenljivi kod, dakle šifra se menja pri svakoj upotrebi, čime se sprečava kopiranje signala. Kodni taster ili šifrarnik na fasadi je praktičan kada se ne želi nošenje daljinskog i kada pristup treba dati privremeno, dakle majstoru ili dostavi. Čitač kartica ili privezaka se koristi u poslovnim objektima i u zajedničkim garažama, jer omogućava evidenciju i lako oduzimanje prava pristupa. Kod objekata sa više korisnika se sve to kombinuje.
Ovo je najvažniji deo teksta. Kada se vrata pokreću daljinskim upravljačem ili automatski, korisnik ih ne mora gledati u toku kretanja, pa se između zavese i poda mora nalaziti zaštita koja zaustavlja ili vraća vrata kada nešto uđe u prostor otvora. Tu ulogu ima fotoćelija, dakle par uređaja koji jedan drugom šalju nevidljivi snop, postavljen nisko uz vođice, pa se pri prekidu snopa vrata odmah zaustavljaju i vraćaju. Uz fotoćeliju se kod zahtevnijih sistema koristi i sigurnosna ivica, dakle osetljiva letva na donjoj lajsni, koja zaustavlja kretanje čim dodirne prepreku, a kod savremenih upravljačkih jedinica postoji i prepoznavanje prepreke po porastu opterećenja motora. Bez tih elemenata automatska vrata predstavljaju stvaran rizik, naročito tamo gde ima dece i kućnih ljubimaca, i zbog toga se u ozbiljnoj ponudi oni ne nude kao opcija nego se podrazumevaju.
Za razliku od većine opreme, bezbednosni elementi se ne primete kada rade, pa se moraju proveravati namerno. Provera fotoćelije je jednostavna i može je uraditi svaki korisnik, dakle dok se vrata zatvaraju, u snop se stavi neki predmet, na primer kutija ili metla, i vrata moraju odmah stati i krenuti nagore. Provera sigurnosne ivice se radi tako što se na pod postavi mekan i dovoljno visok predmet, pa se prati da li se vrata zaustave pri dodiru. Ove dve provere se rade najmanje jednom u nekoliko meseci, a obavezno posle svakog servisa i posle svakog udara u vrata, jer se sočiva fotoćelije prljaju i pomeraju, a kabl sigurnosne ivice se sa vremenom ošteti. Uz to se čiste sočiva mekom krpom, jer prašina i paučina izazivaju lažna zaustavljanja, dakle vrata koja se sama vraćaju bez razloga.
Puštanje u rad nije samo priključenje na struju, nego niz podešavanja od kojih zavisi ceo rad sistema. Prvo se podešavaju krajnji položaji, dakle tačka u kojoj se vrata zaustavljaju gore i tačka u kojoj naležu dole, i to se izvodi mehanički ili elektronski, u zavisnosti od motora. Ako je donji položaj podešen prekratko, vrata ne naležu do kraja i ostaje procep, a ako je predugačak, zavesa se nabija u pod, sajle popuštaju i motor radi pod nepotrebnim opterećenjem. Drugo se podešava osetljivost na prepreku, dakle sila pri kojoj se sistem zaustavlja, jer prejako podešena vrednost obesmišljava zaštitu, a preslabo podešena izaziva stalna zaustavljanja. Treće se kodiraju daljinski upravljači, a četvrto se proverava rad svih komandi, dakle i zidnog prekidača i daljinskog i eventualnog kodnog tastera. Peto se testiraju fotoćelije i deblokada.
U zajedničkim garažama i u poslovnim objektima problem nije otvaranje nego kontrola, dakle ko sme da otvori i kako se to menja kroz vreme. Kod manjeg broja korisnika je dovoljan veći broj kodiranih daljinskih upravljača, uz jedno vrlo važno pravilo, dakle kada se daljinski izgubi, sa prijemnika se brišu svi kodovi i svi daljinski se kodiraju ponovo, jer se u suprotnom izgubljeni upravljač i dalje može koristiti. Kod većeg broja korisnika se koriste sistemi sa karticama ili privescima, gde se svakom korisniku dodeljuje jedinstven identifikator, pa se pojedinačno pravo pristupa može ukinuti bez diranja ostalih. Uz to se u garažama sa uskim ulazom koriste i dodatni elementi, dakle induktivna petlja u podu koja automatski otvara vrata pri izlasku vozila i svetlosna signalizacija koja sprečava da se dva vozila sretnu u prolazu. Za lokale i magacine se često dodaje i tajmer, dakle automatsko zatvaranje posle određenog vremena.
Sve češći zahtev je da se vrata otvaraju telefonom, i to je danas jednostavno izvodljivo, uz nekoliko stvari koje vredi znati. Najčešće se koristi dodatni modul koji se povezuje sa upravljačkom jedinicom, a zatim komunicira preko kućne bežične mreže ili preko mobilne mreže, pa se komanda šalje aplikacijom. Prednosti su jasne, dakle otvaranje bez daljinskog, davanje privremenog pristupa drugoj osobi, obaveštenje kada su vrata otvorena i, što je vrlo korisno, informacija da su vrata ostala otvorena. Kod poslovnih objekata se dodaje i evidencija, dakle podatak ko je i kada otvorio. Sistem se može povezati i sa video nadzorom i sa alarmom, tako da se pri otvaranju automatski snima ulaz. Ono što se pri tome ne sme zaboraviti jeste da daljinsko upravljanje ne zamenjuje bezbednosne elemente, nego ih čini još važnijim, jer se vrata tada mogu pokrenuti i kada korisnik nije u vidnom polju.
Pored ručne deblokade, koja je obavezna, postoje i rešenja koja omogućavaju da vrata rade i bez mrežnog napajanja. Kod stambenih garaža se najčešće koristi rezervno napajanje sa akumulatorom, dakle jedinica koja se stalno dopunjava i koja pri nestanku struje omogućava određen broj otvaranja, a to je izuzetno praktično kod objekata bez drugog ulaza. Kod poslovnih objekata se koristi i priključenje na postojeći sistem rezervnog napajanja. Uz to se predviđa i spoljni ključni prekidač, dakle mehanička komanda kojom se vrata mogu pokrenuti i kada elektronika ne radi. Za korisnika je najkorisnije da unapred zna redosled, dakle šta se prvo proba kada nestane struja, gde je deblokada, gde je ključ i kako se sistem vraća u automatski režim posle ručnog otvaranja, jer se u praksi dešava da se posle deblokade zaboravi vraćanje, pa motor radi u prazno.
Iz iskustva sa terena, greške se ponavljaju. Prva je motor izabran bez rezerve, dakle na granici mase zavese, pa se posle godinu dana javljaju pregrevanje i zaustavljanja. Druga je izostanak fotoćelije kod vrata koja se pokreću daljinskim, dakle najozbiljniji propust u celoj priči. Treća je zidni prekidač postavljen tako da se sa njegovog mesta vrata ne vide, pa korisnik pokreće nešto što ne kontroliše. Četvrta je izostanak ručne deblokade ili njeno postavljanje na mesto do koga se ne dolazi. Peta je napajanje bez odgovarajuće zaštite u razvodnoj tabli, dakle bez sopstvenog osigurača i bez zaštitne strujne sklopke. Šesta je izostanak brisanja kodova posle izgubljenog daljinskog. Sedma je improvizovano povlačenje kablova po fasadi posle završetka radova. Sve navedeno se rešava tako što se automatika definiše na početku, u istoj ponudi u kojoj su i vrata.
Korisnik može i treba da radi nekoliko stvari. Prvo, redovno da čisti sočiva fotoćelija i da proverava njihov rad, i to opisanim jednostavnim testom. Drugo, da menja bateriju u daljinskom pre nego što potpuno izdahne, jer se pri slaboj bateriji domet naglo smanjuje i korisnik pomisli da je pokvaren prijemnik. Treće, da prati zvuk, jer se promena zvuka pri kretanju gotovo uvek javi pre kvara. Četvrto, da ne pokušava da otvara vrata na silu kada motor stane, jer se time oštećuju i pogon i zavesa. Peto, da zna gde je deblokada. Sve ostalo, dakle podešavanje krajnjih položaja, podešavanje sile, kodiranje, zamena osovinskih ležajeva, zatezanje sajli i intervencije na oprugama, ostavlja se servisu, jer se u sistemima sa oprugom i sa velikom masom zavese improvizacija završava povredom. Uz redovan servis i nekoliko sopstvenih provera, automatska vrata rade godinama bez ijedne neplanirane intervencije.